Još jednom, ovo putovanje je duga priča. Sve je počelo nakon gruzijske avanture u decembru 2017., koju sam spomenula u prethodnom članku, sa dobrim društvom mojih ponosnih prijatelja Mimil i Filoua. Inspirirani ovom avanturom, brzo smo odlučili da počnemo da planiramo novo putovanje, ovaj put u Srbiji. Nažalost, izgubili smo kapetana Mimil na putu prema drugoj misiji, tako da smo morali da joj pronadjemo zamenu zaista, trojstvo grupe se ne može slomiti). Srećom, ispostavilo se da smo imali zamenu I to jednog Srbina, Sašu, koji se pridružio našem malom timu.
Ono što bi trebalo da znate je da je kapetan Mimil bila kreator i glas razuma našeg prethodnog putovanja. Filu i ja, recimo to ovako, skloni smo blagom preterivanju u vezi planirane rute („Nedelju dana? Oh, Lagano imamo vremena da posetimo i Bugarsku, Bosnu…“) a tu je i Saša, možda i previše spontana osoba. Ali, kako je na Balkanu sve moguće, čak i kao takvi smo uspeli da preživimo, a naša avantura nije mogla biti bolja! Iako vam ruta koju smo odabrali može biti smešna ili čudna, ista je savršeno prilagođena nama i nadam se da ćete uživati u našim obilascima i zaobilascima. 🙂
Pre nego što krenete u Srbiju, morate znati da je to najveća zemlja na Balkanu. Glavni grad Beograd bio je i glavni grad Jugoslavije do 1992. godine (Jugoslavija je unija mnogih zemalja poput SSSR-a ali blaža verzija) a nakon pada komunističkog bloka, je sve to srećno podeljeno. Jugoslovenski međureligijski i međuetnički mir pretvoren je u civilne i vojne ratove (znate već za izraz „Balkansko bure baruta“) gde su Evropa i Sjedinjene Američke Države, kroz NATO, odlučile da učestvuju bombardovanjem određenih strateških ciljeva. Ne dajem vam časove istorije ali je važno da stavite stvari u njihov kontekst, pokušate da razumete jer rat je nešto o čemu još uvek mnogo čujemo kada posetimo zemlje ovog regiona.
Srbija je danas kandidat za Evropsku uniju, politički i ekonomski stabilna, mada je tek potrebno napraviti napredak (ali to je kao i svuda). Glavne tenzije se odnose na pokrajinu Kosovo, posebno nakon rata 1998-1999 koja je prvobitno bila srpska pokrajina a da bi se 2008. godine proglasila nezavisnom. Priznata od većine međunarodne zajednice, Srbija ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu (kao ni Španija, jasno je da gledamo u pravcu Katalonije), iako, u stvari, region sada predvodi vlada albanskog govornog područja, gde Srbi predstavljaju samo 2-3% populacije. Nakon svega, čini se da oporavak ovog područja ,iako se o tome često misli, nije baš na vidiku. Uostalom, ko sam ja da bih davala takve nagađanja – Balkan je zaista nepredvidljiv. 😉
Primirje i dosta sa političkim tračevima! Idemo na putovanje 🙂
- Dan 1 – Dolazak u Beograd i odlazak u Donju Trnavu
Po izlasku iz aviona, dočekao nas je Miljan, Sašin drug, što je bilo zaista sjajno jer između ostalog, nismo morali da jurimo gradski prevoz sa našim velikim putničkim torbama (hvala lepo <3). Ovo je momenat ponovnog okupljanja našeg srpskog kolege kako sa njegovim prijateljima tako I sa njegovom domovinom! Trenutak pun emocija koje smo morali provesti u njegovom omiljenom “restoranu”: Pončo! Tom prilikom otkrivamo pljeskavicu, srpski specijalitet – ekvivalentan pariskom “jambon-beurre” (tj, ono što jedete brzo ali I veoma dobro). Za razliku od našeg nacionalnog sendviča, očekujte prilično veliki hamburger od jednog ili više mešanih mesa, čak I sir – po vašoj želji, kao I ogroman izbor neograničenih dodataka u vidu raznih začina, salata… (razmišljala sam najmanje 10 minuta o prilozima, znate me većm da bi na kraju poručila isto kao što i Saša, bilo je preteško). Ali, ovo totalno uranjanje u srpski život nije dovoljno, koristimo priliku I ovaj miran dan (upravo smo putovali od Pariza do Buvea, od Buvea do Beograda, od aerodroma do Pončo-a) da započnemo naše putovanje, pravac – Donja Trnava! Ne znate gde je to? I ne čudi me, to je normalno!
- Dan 2 – Donja Trnava i Niš
Donja Trnava je selo u kojem je Saša odrastao i gde još žive njegova majka i braća, koji su nas jako ljubazno dočekali. Nakon ponovnog okupljanja oko „srpske kafe“ (tj. Veoma jaka kafa direktno pomešana sa toplom vodom koju moramo da pijemo polako, ako ne biće kao da jedemo kafu) i jeftinih cigareta, Saša je odlučio da nam pokaže veliki grad u blizini, glavni grad južnog regiona Srbije – grad koji se zove Niš! Niš je nekako grad kakvog očekujemo na Balkanu: malo je haotično, neke fasade su malo starije, električni kablovi koji vise i momci sa velikim mišićima i svojim devojkama u elegantnim haljinama. Ali, energija grada je neverovatna i skoro opipljiva: vreme je lepo, ljudi uživaju po kafićima, terasama ispijajući pivo ili kafu (mi pijemo i jedno i drugo) i zaista možemo da osetimo pravi šarm ovog grada (veoma različit od onog u Novom Sadu, prestonici severne Srbije o čemu ću vam govoriti malo kasnije).
Uraditi u Nišu: šetnja Niškim kejom; vožnja malim Ćihu Ćihu (ovde govorim o zvuku koji voz stvara na srpskom jeziku) u parku Tvrđave; Kulu Lobanja (Ćele Kula) – Obavezno posetiti, ista se čak pominje u Atlas Obscura, vodič koji vam savetuje i govori zastrašujućim i bizarnim svetskim atrakcijama; Bivši koncentracioni logor iz Drugog svetskog rata (na žalost, bio je zatvoren tog dana kada smo hteli da posetimo); popiti piće kao pravi lokalac u ulici pesnika „Kazandžijsko sokače“; Posetiti Pravoslavni Hram Svetog Trojstva koji je zaista jako lep; Pojesti parče pice sa majonezom na centralnom trgu!
Takodje, Tokom prvog dana posete imali smo priliku i da vidimo spektakl tradicionalnog srpskog folklora – kola zahvaljujući Sašinim prijateljima koji su nam rezervisali karte (srpsko gostoprimstvo, to je nešto posebno, upozoravam vas). Dva sata spektakla igre u kostimima je proletelo jako brzo, kao 5 minuta. Bili smo opčinjeni zvukovima „Opaa“ i „Iiijuuu“, te prirodnom talentu i stilu ljudi koju su igrali, posebno onog sa brkovima koji je bio izlagasan kao naš omiljeni!
- Dan 3 – Niševac
Putovanje sa ljudima koji poznaju to područje, okolinu, ljude odnosno sa lokalcem je zaista nešto posebno, drugačije! Još jedna prednost koji smo imali zahvaljujući Sašinim prijateljima, posebno Mileni (Hvala lepo!), bila je organizovani izlet u Niševačkoj klisuri. Tako smo obišli klisuru prateći stope našeg prijatelja i vodiča Nenada (Hvala lepo!) koji nas je predvodio i predstavio ovo istorijsko mesto sjanim pričama i činjenicama (očigledno neki ljudi i dalje tragaju za zlatom u pećinama i po klisuri s obzirom da ima dosta ostalih rupa od kopanja) i to sve do jedne prelepe reke. Reka je bila pomalo smeđa, čari proleća, istopljeni sneg se sliva direktno u reku povlačeći za sobom i blato tako da ukljanja prelepu plavu nijansu kojom reka obično sija. Takođe, bilo je dosta plastike u vodi i ukoliko mi kažete da Srbi ne vode računa o svom okruženju i prirodi, odmah ću vas tu zaustaviti: 1) Svuda je isto, pogledajte broj pikavaca po ulicama Francuske, nije kao da mi možemo da kritikujemo nekoga. 2) Umesto da se žale i samo kritikuju, naši novi prijatelji su uzeli stvar u svoje ruke i očistili ono što su mogli da dohvate u reci baš zato što je aktivno delovanje bolje od pukog žaljenja! Takođe, mora se reći da ovi Srbi nisu obični Srbi, ali to, zašto? To ću vam objasniti malo kasnije…
Nakon istraživanja klisure, sledi udobnost! Kolektivni odlazak u kafanu, pravo mesto za druženje! Kafana je pomalo nalik engleskom pabu: Ljudi odlaze da popiju piće, jedu ili organizuju razne proslave, alcohol teče u izobilju… s tim što je hrana prečesto fenomenalna, magična! Jednom kada sednete za stolom, čak i pre nego što poručite, služe se predjelaaaa (stavila bih više „a“ da je moguće jer ih je zaista previše!) – i to sve samo da ne bi umrli od gladi dok razmišljamo šta bi voleli da jedemo! I, šta ćemo jesti? Dobro meso, naravno! Puno ražnjića svih vrsta, iako smo već dobro popunjeni od predjela, trebalo bi sve probati. Biće da je ovo prava srpska večera, svakako vredna pomena! Poput meštana, mešamo naše vino sa gaziranom vodom – ne tako loš koktel svetogrđa koji omogućava i hidrataciju i intoksikaciju, nazvan „Špricer“.
- Dan 4 – Odmor, duhovnost
Nakon puno uzbuđenja a kako je dan malo kišovit, odlučili smo da odemo da se opustimo u Ribarskoj Banji gde smo uživali u toploj vodi, posebno u otvorenom delu istog. Onda smo odlučili da posetimo i manastir Sveti Roman koji je, na žalost, već zatvoren s obzirom da su tokom celog dana imali posebnu proslavu oko Uskrsa, normalno je da su bili malo umorni. Ali, Srbi vole Francuze zahvaljujući momku zvanom Arno Gujon koji je posvećen Srbiji poslednjih godina (što je pod znakom pitanja danas budući da je Francuska počinila ozbiljnu diplomatsku grešku tokom komemoracije Prvog svetskog rata u novembru) tako da nam je gospodin na kapiji omogućio da brzo istražimo mesto. (Hvala lepo monsieur 🙂 )
- Dan 5 – Donja Toponica, Kobraland i iznenadni odlazak u Novi Sad
Lagano buđenje, još uvek ne znamo tačno kakav je plan za naredne dane ali znamo da danas odlazimo (ili možda sutra) za Beograd. Ono što nismo na kraju, nismo uradili. To je duga priča. U svakom slučaju, pakujemo torbe i idemo na brzinu do Niša kako bi naš saputnik Saša završio neke administrativne obaveze (Filu i ja koristimo tu priliku da jedemo picu sa majonezom, još jedan lokalni specijalitet), u povratku poseta sela Donja Toponica, selo pored Donje Trnave, u kome živi Sašina baka ali i gde je osnovano udruženje Kobra. Sećate se kada sam vam rekla kako ovi Srbi nisu obični!? To su upravo oni, sjajni ljudi koji su osnovali tu asocijaciju. Prvobitno je to bio karate klub u kome su išli svi oni kada su bili mali. Kada se karate klub zatvorio, odlučili su da pokušaju da urade nešto drugo: Udruženje koje je vremenom naraslo i sada promoviše posvećenost, ekologiju, lokalnu dinamičnost, kulturu pa čak i međunarodnu mobilnost. Kobra je tako postala Kobraland – država sa sopstvenom teritorijom, svojim vrednostima i zastavom (možete imati i pasoš!). Svake godine, udruženje Kobra dočekuje Francuske volontere u programu Međunarodne Civilne Službe (Service Civique) i takođe, šalje Srbe u Francusku u okviru istog programa. I pogodite koga su poslali u Lormont 2016. ? Upravo tako, naš Saša!
Kobraland je prelepa priča: Ukoliko želite da saznate više, link možete da pronadjete ovde.
Vreme je da krenemo ka Beogradu. Ne, Novi Sad. Novi Sad ili Beograd?
- Dan 6 – Novi Sad i smer Beograd, ali u stvari pravac Sarajevo
Stižemo u Novi Sad prilično kasno uveče petog dana, bez nekog plana. Ne znamo gde ćemo spavati, šta ćemo raditi, ne znamo koliko dugo ćemo ostati, ukratko, skoro ništa nismo znali. Srećom, Branislav nas dočekuje po dolasku I pomaže nam da pronađemo hostel koji smo videli na internetu, nadajući se da još uvek ima mesta. Imali smo sreće – gotovo je ponoć, uspeli smo da uletimo u poslednji čas pre zatvaranja, plus, ima sobu sa ne manje od 7 kreveta! Samo za nas. Ponekad dolazak u grad bez plana I pronalazak hostela u poslednjem trenutku može savršeno funkcionisati. Konačno smo otkrili I drugi naglasak, na severu Srbije gde je sve tako melodično (ima dosta razlike između onog na jugu – kome se ovi sa severu smeju jer ne koriste sve padeže), I to tokom sjajnog obroka, puštamo Branislava da ide kući s obzirom da je već kasno I nisu baš svi na odmoru. Ali, mi jesmo! Brza odluka – odlazak u obližnji bar “GAJA” koji radi 24/7 I u kome ostajemo do svitanja.
Brza dremka u hostelu I malo teže buđenje (uz to što je voda bila isečena u celom naselju zbog nekog problema, naravno, onda kada nam je bila najpotrebnija) nas nije sprečilo u nameri da posetimo I istražimo I ovaj grad, ovog puta preko dana. Drugi najveći grad u Srbiji – ovde je atmosfera sasvim drugačija: ulice su uglavnom popločane, pešaci imaju mesta za kretanje, sve je mirno I opušteno, fasade su prelepe I obojene pastelnim bojama, postoje veliki trgovi gde su veličanstvene crkve, mala pijaca, prodavnice suvenira… Slatki Novi Sad nema nikakve veze sa električnim Nišom. To nije slučajno, ta dva grada imaju dve veoma različite priče: dok je južna Srbija bila nekoliko
vekova pod Osmanlijskim carstvom, sever Srbije je bio okupiran od strane Austro-Ugarske. Kao što bi Filu rekao: “Dve sobe su dve atmosfere”. Ja lično volim I jedno I drugo, ali svakako je šarm Novog Sada više nalik na onom na koji smo navikli u Zapadnoj Evropi I zato je ga je lakše uočiti na prvi pogled.
Uraditi u Novom Sadu: Freewalking tour nije loš način za posetu ovom gradu, posetićete I čuti priče o skoro svim bitnim stvarima; šetati, šetati, šetati! Ovaj grad poziva na šetnju, na uživanje u gradskim kafićima I prelepim terasama I baštama istih, na odmor; Istražite malenu pijacu na centralnom trgu od štanda do štanda (postoji čak I francuski sir!); Vožnja kočijom, lokalna verzija Niškog Ćihu-ćihua (videti gore); Poseta tvrđave u kojoj se organizuje jedan od glavnih muzičkih festivala u zemlji, festival “Exit”. (Na žalost, mi nismo imali vremena); Prošetajte se crkvama, posetite sinagogu. Da li sam naglasila da bi trebalo šetati?
Sigurna sam da postoji još dosta odličnih stvari ali mi se ne zadržavamo dovoljno dugo kako bi smo sve istražili. Jedno je sigurno, dobro je živeti u Novom Sadu!
- Dan 7 – Sarajevo
Odlazimo iz Novog Sada za Beograd, vraćamo auto Miljanu (hvala lepo, drugi put) i trčimo kako bi uhvatili noćni autobus za Sarajevo. Stresan trenutak s obzirom da je to još jedna odluka u poslednjem trenutku tako da još jednom ne znamo gde ćemo spavati ali već je kasno misliti o tome, ušli smo u autobus i pripremili se da provedemo sledećih 6 sati u istom. Oko ponoći prelazimo granicu (Graničari izgledaju zainteresovani za našu veliku ponudu sendviča zbog sumnjivo duge kose našeg dragog Filipa), kraća pauza oko 2, rezervišemo smeštaj oko 3 ujutru, pokušavamo da se makar malo naspavamo da bi konačno stigli rano ujutru na autobusku stanicu u Sarajevu. Konačno Sarajevo! Ah, zapravo ono drugo Sarajevo. Dakle, srpska strana jer je Sarajevo grad koji je podeljen na dva dela Dejtonskim sporazumom od 1995. godine koji je okončao rat na Balkanu (o tome sam vam govorila na početku ovog članka). Kao rezultat toga, iako nije fizički podeljen, postoji bošnjačko Sarajevo i postoji srpsko Sarajevo unutar Bosanskog Sarajeva (ovi termini se ne mešaju). Generalno gledano, Bosna i Hercegovina ima najkomplikovaniji politički i izborni sistem u svetu (ali stvarno!). Neću moći najbolje da vam objasnim jer još uvek ni ja nisam razumela, ali evo kratkog, vrlo dobrog video zapisa koji će vam pomoći da vidite jasnije o čemu govorim!
Dakle, rano je ujutru, uzimamo taksi koji se brzo pretvara u „maskirani taksi“ kako bi prešao „nevidljivu granicu“ – što konkretnije znači na parkingu benzinske pumpe vozač zaustavlja automobil, stavlja neprozirnu tkaninu, „kapu“ na znaku „taksi“ na krovu automobila i polako prelazi do istorijskog centra Sarajeva (dakle, bosanski deo). Jutarnja kafa, blagi predah i onda hop!, skok i pravac u šetnju popločanim ulicama bosanskog glavnog grada.
Sarajevo je evropski Jerusalim. Postoje katoličke i pravoslavne crkve, veliki broj džamija, manje-više muslimanskih muslimana i manje-više hrišćanskih hrišćana, ukratko, pravi raj za mene! Ponavljamo proverenu formulu– odlazimo na free walking turu kako bi stekli prvi utisak o gradu, ispostavlja se još jednom kao fantastična ideja budući da nailazimo na Enesa, sjajnog vodiča sa kojim smo čak, posle ture, otišli na ručak. Lokalni specijalitet su svakako ćevapi (takođe, ćevapi postoje i u Srbiji ali se tamo pripremaju od drugačije vrste mesa) koji se služe sa jogurtom koji je malo tečan ali ne previše. Čudno ali odlično. Da stvar bude bolja, ćevape jedemo u restoranu koji pripada porodici bivšeg jugoslovenskog fudbalera, veoma poznatog u okruženju. Nakon fenomenalnog obroka, odlučili smo da krenemo u potragu za grobnicom Gavrila Principa, znate već, anarhista koji je ubio nadvojvodu Franc Ferdinanda 1914. godine i time izazvao „sklapanje saveza“ (setite se naslova sa časova istorije) i ni manje ni više, početak Prvog svetskog rata. Posle nekoliko sati potrage, upozorenje o spojleru, dakle, grobnica ne postoji! Hvala svim bosancima koji su nam pokazivali više različitih smerova i direkcija ka istoj, bila je to jako dobra šala.
Konačno, poslednja etapa ovog jako uzbudljivog dana, upoznajemo se sa Katarinom, Sašinom sestrom, koja živi u Sarajevu sa svojom porodicom: Igorem, Sofijom i Elenom. Vreme je za porodični ručak (plus Filip i ja kao zakrpe) u emotivnoj i srdačnoj atmosferi u apsolutno fenomenalnom restoranu sa savršenim pogledom na grad. Hvala lepo hiljadu, čak dve hiljade puta.
Uraditi u Sarajevu: Free walking tour, apsolutno obavezna i fenomenalna!; Posetiti crkve i džamije; Otkriti obližnje vidikovce sa sjajnim pogledom na grad; Jesti ćevape; Piti vodu iz fontane (Navodno, voda je magična i ukoliko je probate to znači da će te se vratiti u Sarajevo); Slušati album Zabranjenog Pušenja (Popularna jugoslovenska muzička grupa); Napravite rekonstrukciju događaja ubistva nadvojvode Franc Ferdinanda; Posetite sarajevski muzej tunel (nažalost, mi nismo imali vremena); Kupiti suvenire; Iznad svega, slušajte zanimljive priče meštana jer ih ima jako puno…
- Dan 8 – Sarajevo, ali na kraju Beograd
Toliko nam se svidelo u Sarajevu da smo odlučili da ostanemo još jedan dan! Ali, vremenski uslovi su odlučili drugačije: danas, kiša lije kao iz kabla. Kako nismo baš najbolje opremljeni za takve uslove, odlučujemo da kišni dan provedemo na suvom, dakle, odlazak u autobus i pravac Beograd. Mislim da je postalo očigledno da smo iscrpljeni nakon ovih hiljadu avantura (Odavde čujem glas svoje mame koja kaže „Ahh, i ne čudi me!“). Miljan nas još jednom dočekuje (zaista je divan!) i odvozi nas do Marka, još jednog Sašinog prijatelja (očigledno) koji nas prima u svoj dom naredne dve noći (hvala lepo i tebi, Marko). Veče provodimo svi zajedno uz sjajne razgovore.. nakon kojih konačno odlazimo u krevet, zaista umorni.
- Dan 9 – Beograd
Poslednji dan putovanja! Vreme je da posetimo Beograd, glavni grad Srbije, u ostalom, zbog toga smo i pošli na ovo putovanje. Još jednom, odlučujemo da isprobamo Free walking turu u ovom gradu kako bi posetili centar grada i kao po običaju, posle ture završavamo sa vodičem na piće u lokalnom baru. Beograd je veoma animiran, osećamo da smo u glavnom gradu, sve se kreće, sve ide brzo, sve izgleda ogromno.
Uraditi u Beogradu: Pojedite poslednju pljeskavicu, nije kao da će vam se uskoro ukazati prilika; Obilazak ogromnog Hrama Svetog Save, koji je još uvek u izgradnji, i njegove kripte; Muzej Nikole Tesle (koji smo jako puno hteli da posetimo ali još jednom je nedostatak vremena odlučio umesto nas); Šetnja kalemegdanskim parkom i poseta tvrdjave; Popiti piće u Srpskom Montmartu „Skadarlija“; Probajte da otkrijete z što se beogradska „Silikonska dolina“ tako naziva (a to nema veze sa Apple-om); Otkrijte divan svet rivalstva izmedju Partizana i Crvene Zvezde, dva glavna fudalska kluba Srbije.
Pre odlaska, nemojte da zaboravite da posetite i Zemun koji je malo izvan grada. Popnite se stepenicama, na samom vrhu ćete naći dve stvari: 1) Prekrasan pogled na grad i 2) slatki mali bar sa srpskim pivom, zaslužili ste!
Mislim da nikada do sada nisam pisala ovako dug članak, pogotovo sa toliko odlaganja posle putovanja. Čestitam svima koji su pročitali do kraja! Ogromno hvala lepo svim ljudima koje smo upoznali tokom našeg putovanja i puno ljubavi za moje saputnike Filipa Filua, Sašu i Emilin Mimil koja je bila sa nama u našim srcima. 🙂
Vidimo se uskoro nakon novih avantura!
Le Ponpon sur la Garonne 